Epi­skop bu­di­mljan­sko-nik­šić­ki Jo­a­ni­ki­je s broj­nim sve­šten­stvom i sve­šte­no­man­štvom slu­žio je ju­če sve­tu ar­hi­je­rej­sku li­tur­gi­ju u cr­kvi ko­ja se gra­di na Vuč­jem do­lu kod Nik­ši­ća, a ko­ja je po­sve­će­na Sv. Sve­šte­no­mu­če­ni­ku Ati­no­ge­nu. Hram, ko­ji će naj­vje­ro­vat­ni­je na­red­ne go­di­ne bi­ti za­vr­šen i osve­štan, po­di­že se u sla­vu Cr­no­go­ra­ca i Her­ce­go­va­ca ko­ji su na Vuč­jem do­lu po­lo­ži­li ži­vot u slav­noj bi­ci od­i­gra­noj 28. ju­la 1876. go­di­ne, ka­da je pod vođ­stvom knja­za Ni­ko­le I Pe­tro­vi­ća iz­vo­je­va­na jed­na od naj­ve­ćih po­bje­da nad Tur­ci­ma u isto­ri­ji na­ro­da Cr­ne Go­re. Be­sje­de­ći, vla­di­ka Jo­a­ni­ki­je je na­gla­sio da su na­ša i svjet­ska isto­ri­ja za­bi­lje­ži­le mno­ge va­žne do­ga­đa­je, što ni­je do­volj­no da bi oni osta­li u traj­nom sje­ća­nju na­ro­da. Vla­di­ka je ka­zao da ni­je do­volj­no da se ta­kvi do­ga­đa­ji opi­šu, po­bro­je uče­snici, sve­du re­zul­ta­ti, već da oni uđu i u po­e­zi­ju. Ta­da ih, re­kao je on, naj­če­šće pri­hva­ta i na­ša vje­ra či­ji sa­stav­ni dio po­sta­ju, a to se do­go­di­lo s Ko­sov­skim bo­jem či­ji na­sta­vak se od­i­grao upra­vo na Vuč­jem do­lu pri­je 139 go­di­na.
-Vu­če­dol­sku bit­ku, iako ni­je ta­kvog obi­ma i zna­če­nja kao ko­sov­ska, do­ži­vlja­va­mo kao na­sta­vak ko­sov­ske bit­ke s tom raz­li­kom što smo na Ko­so­vu do­ži­vje­li isto­rij­ski po­raz, ali i ve­li­ku mo­ral­nu po­bje­du. A ta po­bje­da pre­tvo­ri­la se i u isto­rij­sku po­bje­du na Vuč­je­mu do­lu, ne sa­mo tu ne­go pri­je to­ga, i na Gra­hov­cu i na mno­gim dru­gim mje­sti­ma, re­kao je vla­di­ka.
Me­đu­tim, is­ta­kao je on, Vuč­ji do je po mno­go če­mu po­se­ban. Ako je ikad srp­ski na­rod Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne bio za­jed­no, je­dan i ne­dje­ljiv, jed­ne mi­sli, jed­nog osje­ća­nja, jed­ne ko­man­de, to je bi­lo na Vuč­jem do­lu.
-Mla­di knjaz Ni­ko­la, kao glav­no­ko­man­du­ju­ći u toj bi­ci s na­še stra­ne, za­bli­stao je kao i Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski na Kru­si­ma. S istim ta­kvim osje­ća­njem kao i Sv. Pe­tar, on je vo­dio Cr­no­gor­ce i Her­ce­gov­ce u ovoj bi­ci, u ime Hri­sto­vo, u ime bo­ži­je, mo­le­ći se bo­gu i Sv. Va­si­li­ju Ostro­ško­me. Mo­lio se ne sa­mo go­spo­dar ne­go i po­bo­žne voj­vo­de, i voj­ska, i sav na­rod, da si­la bo­ži­ja ukri­je­pi nji­ho­ve mi­ši­ce i da hra­bro­sti sr­ci­ma i jed­no­mi­sli­je ci­je­loj voj­sci i na­ro­du, be­sje­dio je epi­skop Jo­a­ni­ki­je.
Iako po opre­mlje­no­sti i broj­no nad­moć­na, tur­ska voj­ska je sa­vla­da­na na Vuč­jem do­lu gdje je, pre­ma po­da­ci­ma isto­ri­ča­ra, iz­gi­nu­lo oko če­ti­ri hi­lja­de Tu­ra­ka, a sa cr­no­gor­sko-her­ce­go­vač­ke stra­ne sve­ga se­dam­de­se­tak voj­ni­ka.
-Vu­če­dol­ska bit­ka ima ta­kvu vri­jed­nost i ta­kav zna­čaj da je ušla u po­e­zi­ju, ali isto ta­ko ona je po­nos na­šeg na­ro­da i na­še vje­re. Po­sta­la je sa­stav­ni dio na­še vje­re, za­to što no­si du­bo­ke hri­šćan­ske vri­jed­nost. Ov­dje su za­jed­no Cr­no­gor­ci i Her­ce­gov­ci is­pu­nja­va­li za­po­vi­jest bo­ži­ju da ne­ma ve­će žr­tve od one „ko ži­vot svoj po­la­že za bli­žnje svo­je“, re­kao je vla­di­ka.
Na­kon sve­te li­tur­gi­je, oba­vlje­no je pri­če­šće vjer­nog na­ro­da, osve­štan je i pre­re­zan slav­ski ko­lač. Be­sje­du po­vo­dom hra­mov­ne sla­ve i 139 go­di­na od Vu­če­dol­ske bit­ke odr­žao je knji­žev­nik Bu­di­mir Du­bak ko­ji je na­gla­sio da kao što Boj na Ko­so­vu ni­je za­vr­šen, ni­ti iz­gu­bljen, već se na­sta­vlja, u car­stvu ne­be­sko­me, ta­ko ni Vu­če­dol­ska bit­ka ni­je bi­la, ni­ti pro­šla već po­bje­do­no­sno tra­je na ne­bu, i u na­šem ži­vom pam­će­nju, na ze­mlji.
-Po­sto­je raz­li­či­te bit­ke, bo­je­vi i ra­to­vi. Jed­ni su ne­sreć­ni, jer opre­dje­lju­ju isto­ri­ju i sud­bi­nu na­ro­da, u zna­ku tra­ge­di­je. Dru­gi su bla­go­tvor­ni i spa­so­no­sni, jer do­no­se slo­bo­du i sla­vu. Vu­če­dol­ska bit­ka je sre­ćan do­ga­đaj, u ne baš sreć­noj isto­ri­ji Cr­ne Go­re. Tu po­bje­du je knjaz Ni­ko­la na­zvao rat­nom sre­ćom, ali ne­ma po­bje­de, ni­ti sre­će u ra­tu, kao ni u mi­ru, bez bo­ži­je po­mo­ći. Znao je to car ju­na­ka, tu lek­ci­ju je na­u­čio od svog ve­li­kog pret­hod­ni­ka Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog, re­kao je Du­bak iz­me­đu osta­log.
B.Bra­šnjo


Vaskrsnu­la Nje­go­še­va vje­ra

Be­sjed­nik Đu­ro Kri­vo­ka­pić is­ta­kao je da je „vu­če­dol­ska le­di­na“ ostva­re­nje sna cr­no­gor­skog vla­di­ke Ra­da, ko­ji ni­je bio ovo­vre­me­ni već sve­vre­me­ni čo­vjek. Pe­tar II Pe­tro­vić Nje­goš je, ka­zao je Kri­vo­ka­pić, u svo­jim dje­li­ma pred­vi­dio šta će se zbi­ti na broj­nim bo­ji­šti­ma pa i na Vuč­jem do­lu.
-Kro­ja­či no­ve isto­ri­je da­nas nam go­vo­re da se na Vuč­jem do­lu ni­je­su su­da­ri­le vje­re, ne­go sa­mo voj­ska. S na­še stra­ne, ima­li smo kr­staš bar­jak, a sa tur­ske „lu­nu“, pa zar to ni­je obi­ljež­je vje­re? Na ovom mje­stu vas­kr­snu­la je Nje­go­še­va vje­ra, ov­dje mu se na­rod, kao ni­kad do­tad, pro­bu­dio, na­de su mu ostva­re­ne, ov­dje je i on sam vas­kr­snuo, is­ta­kao je Kri­vo­ka­pić.


Bo­gat pro­gram

Cr­kve­ni od­bor za iz­grad­nju hra­ma Sv. Ati­no­ge­na, ko­jim pred­sje­da­va Mi­ljan Alek­sić, ina­če na­čel­nik Op­šti­ne Bi­le­ća, kao i sva­ke go­di­ne, pri­re­dio je pri­go­dan kul­tur­no-umjet­nič­ki pro­gram u kom su uče­šće uze­li KUD „Zo­ra“ iz Bi­le­će, mu­ško pje­vač­ko dru­štvo KUD „Pi­va“ iz Plu­ži­na, et­no-gru­pa „Ba­njan­ke“, te gu­slar Đor­đi­je Ko­pri­vi­ca.


Is­pu­nja­va­ju knja­že­vu že­lju

S bla­go­slo­vom epi­sko­pa Jo­a­ni­ki­ja, ka­men te­me­ljac za cr­kvu Sv. Ati­no­ge­na na Vuč­jem do­lu po­sta­vljen je 2008. go­di­ne, ali su ra­do­vi po­če­li tri go­di­ne ka­sni­je zbog pro­ce­du­ra ve­za­nih za do­bi­ja­nje ade­kvat­nih do­zvo­la za grad­nju. Banj­sko-ru­din­ski pa­roh Ra­den­ko Ko­pri­vi­ca is­ta­kao je da će hram u sla­vu ju­na­ka Vu­če­dol­ske bit­ke, naj­vje­ro­vat­ni­je bi­ti za­vr­šen na­red­ne go­di­ne, a nje­go­vo osve­će­nje pla­ni­ra­no je na na pra­znik Sv. Ati­no­ge­na.
-Ov­dje je i gro­blje, ali ni­ka­da ni­je po­sto­ja­la cr­kva, ma­da su i knjaz Ni­ko­la i ta­da­šnji mi­tro­po­lit ima­li že­lju da na Vuč­jem do­lu sa­gra­de sve­ti­nju ko­ja će ovom mje­stu da­ti po­se­ban zna­čaj. Nji­ho­ve za­mi­sli i pla­no­ve mi da­nas ostva­ru­je­mo, za­jed­nič­ki, na­rod Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne, uz po­moć do­brih lju­di. Do­go­di­ne, ka­da bu­de­mo pro­sla­vlja­li 140 go­di­na od Vu­če­dol­ske bit­ke tre­ba­lo bi da osve­šta­mo ovu cr­kvu, re­kao je pa­roh banj­sko-ru­din­ski.
Glav­ni ne­i­ma­ri na cr­kvi su Bi­le­ća­ni, a pred­vo­di ih maj­stor Si­mo Sti­ja­čić. Ka­men je ta­ko­đe bi­leć­ki, isti onaj ko­jim je gra­đen sa­bor­ni hram u tom gra­du. Ze­mlji­šte za cr­kvu pri­log je po­koj­nog Du­ša­na Pa­pi­ća iz se­la Ko­ra­vli­ce, a zvo­no su pri­je tri go­di­ne da­ri­va­li Bra­ni­slav Ba­ćo­vić, Mi­ljan Mir­ko­vić, Ne­đelj­ko Kom­ne­nić i Cr­kve­na op­šti­na Pre­lji­na.